СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК БИХ, број 34/21

Уставни суд Босне и Херцеговине у Великом вијећу, у предмету број АП 4703/19, рјешавајући апелацију "Аутоцентра Меркур" д.о.о. Бања Лука, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 став (3) тачка х), члана 57 став (2) тачке а) и б), члана 58 и члана 59 ст. (1) и (3) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине – пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу: Златко М. Кнежевић, предсједник Мато Тадић, потпредсједник Мирсад Ћеман, потпредсједник Валерија Галић, судија Миодраг Симовић, судија Сеада Палаврић, судија на сједници одржаној 5. маја 2021. године донио је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ

Одбија се као неоснована апелација "Аутоцентра Меркур" д.о.о. Бања Лука поднесена против Пресуде Вишег суда у Бањој Луци број 57 0 Пс 125389 19 Пж од 16. септембра 2019. године и Пресуде Окружног привредног суда у Бањој Луци број 57 0 Пс 125389 18 Пс од 8. фебруара 2019. године у односу на право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и у односу на право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.

Одбацује се као недопуштена апелација коју је поднио "Аутоцентар Меркур" д.о.о. Бања Лука против Пресуде Вишег суда у Бањој Луци број 57 0 Пс 125389 19 Пж од 16. септембра 2019. године и Пресуде Окружног привредног суда у Бањој Луци број 57 0 Пс 125389 18 Пс од 8. фебруара 2019. године у односу на право из члана II/3и) Устава Босне и Херцеговине и члана 11 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода због тога што је ratione materiae инкомпатибилна са Уставом Босне и Херцеговине.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине".

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

I. Увод

1. "Аутоцентар Меркур" д.о.о. Бања Лука (у даљњем тексту: апелант) из Бање Луке, којег заступа Горан Бубић, адвокат из Бање Луке, поднио је 4. децембра 2019. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Вишег привредног суда у Бањој Луци (у даљњем тексту: Виши привредни суд) број 57 0 Пс 125389 19 Пж од 16. септембра 2019. године и Пресуде Окружног привредног суда у Бањој Луци (у даљњем тексту: Окружни привредни суд) број 57 0 Пс 125389 18 Пс од 8. фебруара 2019. године.

II. Поступак пред Уставним судом

2. На основу члана 23 Правила Уставног суда, од Вишег привредног суда, Окружног привредног суда и Подручне привредне коморе (у даљњем тексту: тужилац) затражено је 26. новембра 2020. године да доставе одговоре на апелацију.

3. Окружни привредни суд је доставио одговор 3. децембра 2020. године, тужена 7. децембра 2020. године, а Виши привредни суд 11. децембра 2020. године.

III. Чињенично стање

4. Чињенице предмета које произлазе из апелантових навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин.

5. Пресудом Окружног привредног суда број 57 0 Пс 125389 18 Пс од 8. фебруара 2019. године дјелимично је усвојен тужиочев тужбени захтјев и обавезан апелант да на име дуга по чланарини исплати укупан износ од 18.619,70 КМ са законском затезном каматом за периоде прецизиране у пресуди, као и да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка прецизиране у пресуди заједно са законском затезном каматом од дана доношења пресуде па до коначне исплате. Пресудом је одбијен као неоснован тужиочев тужбени захтјев за исплату износа преко досуђеног, као и захтјев за накнаду трошкова поступка. У образложењу је наведено да је, прије свега, апелант истакао приговор активне легитимације и приговор застаре. У вези с тим, Окружни привредни суд је навео да је Законом о Привредној комори Републике Српске (у даљњем тексту: Закон) у члану 2 прописано да је Привредна комора невладина самостална, стручно-пословна организација, независна и непрофитна јавноправна асоцијација привредних субјеката и привредних асоцијација с територије Републике Српске, док је чланом 3 прописано ко су чланови Коморе, па су, између осталог, наведена привредна друштва, банке, осигуравајућа друштва, финансијске организације, а могу бити и пословна и стручна удружења и слично; да се чланство за правна лица из става 1 стиче уписом оснивања у судски регистар; да је чланом 5 прописано да Комора има својство правног лица, а чланом 8 је прописано да привредне коморе подручја имају својство правног лица.

6. Окружни привредни суд је навео да, када се погледа одредба члана 8 став 2 Закона, јасно произлази да тужилац може бити странка у поступку. Окружни суд је истакао да, имајући у виду одредбе Одлуке о начину обрачуна и наплате чланарине коју доноси Скупштина Привредне коморе сходно одредбама члана 40 Закона, те одредбе члана 121 Статута Привредне коморе, према образложењу тог суда, јасно произлази да се чланарина, сходно одредби члана 9, наплаћује и плаћа на рачун подручних привредних комора с којег се касније та средства пребацују на рачун Привредне коморе, из чега произлази да је тужилац као подручна привредна комора активно легитимисан да потражује и наплаћује чланарине од чланова, па и апеланта, како је то наведено у предметним одлукама, због чега је тај суд приговор недостатка активне легитимације код тужиоца одбио као неоснован. Надаље је наведено да, што се тиче приговора застаре, имајући у виду да тужилац потражује чланарину за период од јануара 2015. године до фебруара 2018. године, а да је тужба поднесена 22. фебруара 2018. године, то је, према образложењу тог суда, приговор застаре дјелимично основан за износ чланарине за јануар и фебруар 2015. године у укупном износу од 861,60 КМ с обзиром на то да је то потраживање застарјело, док је приговор застаре за преостало потраживање неоснован зато што је тужба поднесена у року од три године у смислу одредбе члана 374 Закона о облигационим односима (у даљњем тексту: ЗОО). Окружни привредни суд је образложио да, што се тиче основаности потраживања које није застарјело, а односи се на плаћање чланарине за период од марта 2015. године до фебруара 2018. године, тај суд је утврдио да је он основан, при томе наводећи да је одредбама члана 3 став 3 Закона прописано да привредна друштва постају чланови коморе моментом уписа оснивања у судски регистар.

7. Окружни привредни суд је надаље истакао да је чланом 40 истог закона прописано да се чланарина коју плаћају чланови коморе плаћа и обрачунава на основу економске снаге одређеног члана коморе, те да комора доноси одлуку о начину обрачуна, висини годишње чланарине, роковима и начину уплате, гдје је такође прописано да се она објављује у службеном гласнику и доноси је скупштина коморе. У вези с тим је наведено да је Скупштина Коморе за 2015, 2016, 2017. и 2018. годину донијела одлуке које су објављене у "Службеном гласнику" којим је прописан начин обрачуна чланарине, висина у распону од 0,02 до 0,05% у зависности од економске снаге те остварених прихода, као и обрасци који прате наведену одлуку гдје се утврђује висина годишње чланарине те мјесечни износ који се плаћа за ту годину до 20. у мјесецу за претходни мјесец на рачун подручних привредних комора. Окружни суд је навео да је, према томе, обавеза плаћања чланарине у висини како је то наведено у тужбеном захтјеву утврђена одредбама Закона, те одлукама Скупштине Коморе, те како апелант наведену чланарину као члан Коморе није плаћао, то је тај суд примјеном одредби члана 40 Закона, те одредби предметних одлука и члана 262 ЗОО-а утврдио да је тужиочев тужбени захтјев основан, а у износу који је утврдио вјештак у свом налазу који је прецизиран у пресуди.

8. Окружни привредни суд је образложио да, што се тиче апелантових тврдњи да се он не осјећа чланом Коморе, да је начин како је то Законом прописано нарушен принцип добровољности организовања привредних друштава да могу бити или не бити чланови одређених удружења, да то представља мијешање државе у имовину апеланта као приватног правног лица, суд је нагласио да их не може прихватити из сљедећих разлога. Окружни привредни суд је навео да је Законом, између осталог, прописано да је чланство у Привредној комори обавезно на начин прописан законом, да предметно законско рјешење представља јавноправни модел комора у духу евроконтиненталног права којем припада и Република Српска, да је увођење обавезног чланства у Комори преузето из земаља у окружењу Србије и Хрватске, али и земаља у Европској унији као нпр. Аустрије, Њемачке, Француске и слично. Према томе, како је образложио тај суд, прописивање обавезног чланства у Комори јесте обавеза прописана Законом, а разлози које наводи апелант у смислу мијешања државе у имовину приватних правних субјеката нису прихватљиви, о чему се изјаснио и Уставни суд Републике Српске приликом оцјене уставности и законитост одредаба чл. 3 и 40 Закона наводећи, између осталог, да законодавац, односно Република Српска, доношењем наведеног закона није ограничио било каква Уставом загарантована права приватних правних лица, односно привредних друштава, да наведени закон не онемогућава и не ограничава привредним друштвима да по својој вољи слободно улазе и оснивају друга удружења. Наведено је и да је у тој одлуци Уставног суда Републике Српске истакнуто и да је законодавац имао у виду значај који Привредна комора има за Републику Српску у којој је она надлежна за вршење јавних овлашћења и обављање послова од оштег интереса, те приступ чланова одређеним услугама које Комора у оквиру своје дјелатности обавља.

9. Образложено је и да је у наведеној одлуци дат и одговор на приговоре у вези с примјеном члана 11 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), као и одредби члана 22 Међународног пакта о грађанским и политичким правима (у даљњем тексту: Међународни пакт), те је истакнуто да није било кршења наведених међународних докумената и да нема кршења било каквих права приватних правних лица, нити мијешања у њихову имовину. Наведено је и да апелантове тврдње да себе не сматра чланом Коморе тај суд не може прихватити с обзиром на то да одредбе Закона, тачније члана 3, јасно прописују да је члан Коморе оно привредно друштво чије је оснивање уписано у судски регистар, дакле одредбе наведеног закона о Привредној комори говоре о тзв. обавезном чланству у Привредној комори па је сходно томе апелант ex lege члан Коморе па је тај суд донио пресуду као у диспозитиву.

10. Против наведене пресуде апелант је поднио жалбу Вишем привредном суду који је Пресудом број 57 0 Пс 125389 19 Пж од 16. септембра 2019. године жалбу одбио и потврдио првостепену пресуду, те је одбио захтјев и апеланта и тужиоца за накнаду трошкова жалбеног поступка. У образложењу је наведено да апелант у жалби наводи да није дужан платити одређени намет Комори као удружењу којем није приступио добровољно, да није од значаја што је Уставни суд Републике Српске одбио утврдити несагласност Закона с Уставом Републике Српске, да апелант себе не сматра чланом Коморе јер као привредни субјекат сам одлучује о пословном удруживању, да је Европска конвенција саставни дио правног поретка Босне и Херцеговине и Републике Српске и да стандарде Европске конвенције требају подржавати и општи акти држава чланица Савјета Европе, међу којима је и Босна и Херцеговина, а оспорава и одлуку о трошковима поступка. У вези с тим, Виши привредни суд је истакао да је правилно првостепени суд утврдио да је обавеза плаћања чланарине у висини, како је то наведено у тужбеном захтјеву, утврђена одредбама Закона, као и одлукама Скупштине Коморе о обрачуну чланарине за сваку наведену годину, да апелант као члан Коморе није плаћао чланарину, због чега је, према мишљењу и тог суда, тужиочев захтјев основан. Виши привредни суд је истакао да је првостепени суд дао јасно и детаљно образложење за своју одлуку, које образложење прихвата и тај суд, те је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање правилно примијенио одредбе Закона прецизиране у пресуди, те одредбе ЗОО-а такође прецизиране у пресуди, па како нису учињене повреде поступка, побијана одлука је правилна и законита. Образложено је да је првостепени суд правилно цијенио све апелантове приговоре, што је, према мишљењу Вишег привредног суда, јасно видљиво из разлога датих у образложењу побијане пресуде, па је увјерење тог суда о неоснованости жалбених приговора засновано на ваљаним разлозима које је првостепени суд дао у образложењу, у којем су детаљно расправљена сва питања чињеничне и правне нарави, те како све чињенице произлазе из изведених доказа и имају упориште у одредбама процесног и материјалног права, то је, према мишљењу Вишег привредног суда, апелантова жалба неоснована па је тај суд одлучио као у изреци ове пресуде.

IV. Апелација

a) Наводи из апелације

11. Апелант сматра да су му оспореним пресудама прекршени право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, те слобода мирног окупљања и слобода удруживања с другима из члана II/3и) Устава Босне и Херцеговине и члана 11 Европске конвенције. Кршење наведених права апелант види у произвољној примјени права. Наводи да је незаконито приморавање привредних субјеката да буду чланови Привредне коморе и да се на тај начин крше наведена права, те да се не осјећа чланом таквог удружења, због чега не жели ни да плаћа чланарину. Наводи да се Европски суд у вези с тим питањем, истина, изјаснио тако да треба у сваком случају извршити анализу оправданости обавезног чланства и плаћања чланарине, али да је у предметима La Compte против Белгије и Van Leuve и др. против Белгије установио да је такво чланство у професионалном удружењу или синдикату незаконито и супротно правима које прокламује Европска конвенција. Апелант наводи да, с обзиром на то да Европска конвенција има примат над домаћим законодавством, то значи да се обавезним чланством у Привредној комори она свјесно крши. Сматра да чињеница да је Уставни суд Републике Српске одбио захтјев за оцјену уставности Закона није од утицаја на апелантов осјећај неприпадности наведеном удружењу. Апелант сматра да се обавезивањем чланства директно крши и право на имовину с обзиром на то да се висина чланарине одређује према укупном приходу, те да се тако крши и ограничава и слобода удруживања, што је у потпуној супротности с Европском конвенцијом.

б) Одговор на апелацију

12. Виши привредни суд је навео да није било кршења права на која се апелант позива и да апелацију треба одбити као неосновану.

13. Окружни привредни суд је навео да је у својој пресуди дао све разлоге и аргументе за њено доношење, које неће понављати, те да је апелација неоснована и да је треба одбити.

14. Тужилац у опширном одговору коментарише одредбе Закона о привредној комори РС, донесене пресуде и став Уставног суда РС, те истиче да није било кршења апелантових права, због чега апелацију треба одбити као неосновану.

V. Релевантни прописи

15. У Закону о Привредној комори ("Службени гласник РС" број 65/08) релевантне одредбе гласе:

Члан 2.

Привредна комора Републике Српске (у даљем тексту: Комора) је невладина, самостална, стручно-пословна организација, независна и непрофитна јавно-правна асоцијација привредних субјеката и привредних асоцијација са територије Републике Српске.

Члан 3.

(1) Чланови Коморе су: привредна друштва, банке, осигуравајућа друштва и друге финансијске организације које обављају привредну дјелатност у Републици Српској.

(2) Чланови Коморе могу бити: пословна и стручна удружења, интересне асоцијације, научноистраживачке и образовне институције, савези, фондације, предузетници, земљорадничке задруге и други субјекти који обављају дјелатност од значаја за привреду, ако покажу интерес за чланство у Комори, а у складу са Статутом Коморе.

(3) Чланство у Комори правна лица из става 1. овог члана стичу уписом оснивања у судски регистар.

Члан 5.

(1) Сједиште Коморе је у Бањој Луци.

(2) Комора има својство правног лица.

(3) Комора организује свој рад у оквиру јединственог коморског система преко привредних комора подручја и преко удружења која се организују за поједине привредне области.

(4) Комора може на свом подручју основати организационе јединице (канцеларије, центре и друго).

Члан 11.

Дјелатност Коморе је:

а) заступање интереса чланова Коморе пред органима законодавне и извршне власти приликом обликовања привредног система, посебно у припреми привредног законодавства, мјера и механизама привредног система и мјера економске политике, те давање примједби и приједлога органима државне управе приликом доношења прописа од интереса за привреду,

б) усклађивање интереса чланова Коморе,

в) размјена искустава међу члановима Коморе и програмско усмјеравање и координација активности привредних субјеката у Републици Српској,

г) пословно савјетовање - пружање помоћи приликом оснивања нових и трансформације постојећих привредних друштава,

д) презентација привреде и промоција робе и услуга у земљи и иностранству, организовање наступа на сајмовима, организовање презентација и промоција, издавање промотивних публикација и каталога, презентовање привреде посредством Интернета, гласила Коморе и других промотивних активности,

ђ) унапређивање предузетништва и менаџмента, праћење и преношење међународних искустава у тим областима, а нарочито менаџмента у области система квалитета,

е) анализа тржишних могућности и услова привредног развоја, пословно повезивање и информисање,

ж) подстицање истраживања у области научнотехнолошког развоја, усклађивање привредних и друштвених интереса у области екологије, подстицање друштвено одговорног пословања,

з) повећање конкурентности привреде сталним процесима стручног и пословног образовања и професионалне едукације,

и) организовање јединственог информационог система Коморе и успостављање и вођење Привредног регистра Републике Српске,

ј) вршење јавних овлашћења која су повјерена Комори овим законом и другим законима и прописима,

к) издавање одговарајућих потврда о бонитету,

л) предузимање мјера за подстицање и развој добрих пословних обичаја и пословног морала,

љ) обављање других послова у складу са Законом, другим прописима и актима, те Статутом Коморе.

Члан 37.

Средства за рад Коморе обезбјеђују се из чланарине, коју обавезно плаћају чланови и из накнада за обављање пословних услуга и других извора.

Члан 40.

(1) Чланарина коју плаћају чланови Коморе из члана 3. став 1. овог закона обрачунава се на основу економске снаге одређеног члана Коморе. Одлуку о начину обрачуна, висини годишње чланарине, роковима и начину уплате доноси Скупштина Коморе, с тим да чланарина за текућу годину не може бити већа од 0,05% укупног прихода који је члан Коморе остварио у претходној години.

(2) Одлука из става 1. овог члана објављује се у "Службеном гласнику Републике Српске".

(3) Чланарина коју плаћају чланови Коморе из члана 3. став 2. овог закона обрачунава се паушално.

16. Закон о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ" бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени гласник РС" бр. 17/93, 3/96, 39/03 i 74/04). За потребе ове одлуке користи се текст прописа како је објављен у службеним гласилима јер није објављен на свим службеним језицима и писмима, а који у релевантном дијелу гласи:

Члан 262.

(1) Поверилац у обавезном односу је овлашћен да од дужника захтева испуњење обавезе, а дужник је дужан испунити је савесно у свему како она гласи.

(2) Кад дужник не испуни обавезу или задоцни са њеним испуњењем, поверилац има право захтевати и накнаду штете коју је услед тога претрпео.

(3) За штету због задоцњења са испуњењем одговара и дужник коме је поверилац дао примерен накнадни рок за испуњење.

(4) Дужник одговара и за делимичну или потпуну немогућност испуњења и ако ту немогућност није скривио ако је наступила после његовог доласка у доцњу, за коју одговара.

(5) Али се дужник ослобађа одговорности за штету ако докаже да би ствар која је предмет обавезе случајно пропала и да је он своју обавезу на време испунио.

VI. Допустивост

17. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било којег суда у Босни и Херцеговини.

18. У складу са чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме оспорава, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако је поднесена у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио.

У односу на право из члана II/3и) Устава Босне и Херцеговине и члана 11 Европске конвенције

19. Апелант тврди да му је оспореним пресудама прекршена слобода удруживања из члана II/3и) Устава Босне и Херцеговине и члана 11 Европске конвенције. У вези с тим, Уставни суд подсјећа да је Уставни суд Републике Српске, како је то и наведено у образложењу оспорених пресуда, одбио захтјев за оцјену сагласности с Уставом Републике Српске одредаба чл. 3 и 40 Закона наводећи, између осталог: "Суд је оцијенио да је законодавац, прописујући као оспореним чланом 3 ст. 1 и 3 и чланом 40 став 1 Закона о Привредној комори Републике Српске ('Службени гласник Републике Српске' број 65/08), остао у оквиру својих уставних надлежности. Законодавац је, наиме, с обзиром на то да Устав не садржи ограничења у овом смислу, опредјељујући се за јавноправни модел коморског система, обавезао Привредну комору на вршење управних и других надлежности, због чега је, руководећи се разлозима цјелисходности, одредио и њене изворе финансирања, као и услове организовања, а у складу са Амандманом XXXII на Устав којим је замијењен члан 68 Устава. Предвиђајући обавезно чланство у Комори, законодавац није повриједио принцип самосталности предузећа и других облика привређивања у стицању и расподјели добити из члана 50 Устава, како тврди предлагач, јер је ограничавајући горњу границу коморске чланарине укупним годишњим приходом чланова, коначни обрачун, као и одређивање методологије плаћања, повјерио Скупштини Коморе. С обзиром на то да је Привредна комора јавноправна институција, а не удружење које настаје и престаје слободном вољом грађана, суд је утврдио да обавеза законодавца, у смислу члана 11 Конвенције, подразумијева да исти не спречава чланове Коморе да се учлањују или формирају друге врсте удружења. Имајући у виду да оспорене одредбе члана 3 ст. 1 и 3 Закона, али ни Закон у цјелини, не садрже овакву забрану, суд је оцијенио да су у контексту гаранција из члана 11 Конвенције неосновани наводи предлагача о повреди његовог права на слободу удруживања, што је у складу с принципима из Амандмана LVII на Устав тачке 1–3, којим је допуњено уставно Поглавље о људским правима и основним слободама. Прописивање чланарине из оспореног члана 40 став 1 Закона се не може сматрати произвољним јер он, уз уважавање јавноправног интереса за дјелатност Коморе, али и различитих околности обвезника, тј. њихове економске снаге, регулише на начин и у мјери која је неопходна да би се задовољила сврха због које је предметно нормирање уведено. У складу с оспореним законом, Привредна комора је надлежна за вршење јавних овлашћења и обављање послова од општег интереса, а такво овлашћење подразумијева, између осталог, да Комора може да, на општи и јасан начин, пропише методологију обрачуна чланарине, као и висину, начин и рокове њене уплате. Такође, из оспореног закона произлази да се чланарине обрачунавају и наплаћују за коришћење конкретних услуга Коморе, односно за могућност приступа услугама од општег интереса, док је начин њиховог обрачуна сразмјеран економској снази обвезника. Имајући у виду да су оспорене чланарине на закону засноване, да су прописане у јавном интересу, те да, притом, није нарушено начело пропорционалности између коришћених средстава и циља којем се тежи, суд је утврдио да предметним прописивањем нису повријеђена ни права зајемчена чланом 1 Протокола 1 уз Конвенцију." (види Уставни суд Републике Српске, Одлука број У-90/14 од 27. априла 2016. године, доступна на интернет страници www.ustavnisud.org).

20. Сличан став је заузео и Уставни суд Републике Србије у Одлуци број ИУ3-249/2016 од 18. априла 2019. године којом је одбио иницијативе за оцјену неуставности одредби Закона о привредним коморама које се односе на обавезно чланство и плаћање чланарине (одлука доступна на интернет страници Уставног суда Републике Србије www.ustavni.sud.rs), при том се позивајући на бројну праксу Европског суда.

21. У вези с тим, Уставни суд указује да је Европски суд рјешавајући у својој пракси питања о обавезном чланству и плаћању чланарине у удружењима и у вези с тим евентуалном кршењу права из члана 11 Европске конвенције донио бројне одлуке. Тако је нпр. у одлукама Weiss против Аустрије и Erwin Koll против Аустрије (види одлуку од 10. јула 1991. године у предмету Weiss против Аустрије, апликација број 14596/89 и одлуку од 4. јула 2002. године у предмету Erwin Koll против Аустрије, апликација број 43311/98, доступне на интернет страници Европског суда www.echr.coe.int) рјешавајући питања обавезног чланства у Трговинској, односно Туристичкој комори и обавезу плаћања чланарине у њима одбацио наведене апликације као ratione materiae инкомпатибилне с Конвенцијом. У одлукама је, у суштини, наведено да се "Трговинска комора, с обзиром на њену правну природу и јавне функције не може посматрати као организација основана од приватних лица, односно као удружење у смислу члана 11 Европске конвенције. Апликант није учинио вјероватним да је обавезним чланством у њој спријечен да се учлани у другу организацију у смислу члана 11 Европске конвенције. Имајући у виду наведено, слиједи да је предметна апликација ratione materiae инкомпатибилна са Европском конвенцијом и да мора бити одбачена. Како апликантово чланство у Трговинској комори не представља кршење одредби Европске конвенције, то је и његова обавеза за плаћање чланарине у складу са ставом 2 члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Како апликант није доказао ни да су други бизнисмени у истој ситуацији ослобођени плаћања чланарине, то апликација не потеже питања ни из члана 14 Европске конвенције" (одлука у предмету Weiss против Аустрије). Исти став Европски суд је заузео у предмету Erwin Koll против Аустрије у којем се рјешавало питање обавезног чланства у Туристичкој комори.

22. С обзиром на то да је и у конкретном случају Привредна комора основана законом, да има јавне функције, односно да не представља удружење у смислу члана 11 Европске конвенције, а што је видљиво из напријед цитираних релевантних одредби Закона, те да је неспорно да обавезним чланством у тој комори апелант није спријечен да се у смислу одредби члана 11 Европске конвенције учлани и у друге организације и удружења, Уставни суд сматра да се наведени ставови Европског суда у предметима Weiss против Аустрије и Erwin Koll против Аустрије могу примијенити и на конкретан предмет. У складу с наведеним, а имајући у виду одредбу члана 18 став (3) тачка х) Правила Уставног суда, према којој ће се апелација одбацити као недопуштена уколико је ratione materiae инкомпатибилна с Уставом Босне и Херцеговине, Уставни суд је у односу на наводе о кршењу права из члана II/3и) Устава Босне и Херцеговине и члана 11 Европске конвенције одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

У односу на право на правично суђење и право на имовину из члана II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију

23. У конкретном случају, у односу на наведена права, предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Вишег привредног суда број 57 0 Пс 125389 19 Пж од 16. септембра 2019. године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорену пресуду апелант је примио 8. октобра 2019. године, а апелација је поднесена 11. децембра 2019. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда јер не постоји неки формални разлог због којег апелација није допустива, нити је очигледно (prima facie) неоснована.

24. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине и члана 18 ст. (1), (3) и (4) Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација у овом дијелу испуњава услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

25. Апелант побија наведене пресуде тврдећи да су тим пресудама прекршена његова права из члана II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине, члана 6 став 1 Европске конвенције и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.

Право на правично суђење

26. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи:

Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају:

[…]

е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези с кривичним поступком.

27. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи:

1) Приликом утврђивања његових грађанских права и обавеза или кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом установљеним законом. […]

28. Уставни суд, прије свега, наглашава да се у конкретном случају ради о поступку у вези с питањем законитости обавезног чланства у Привредној комори и плаћања чланарине. Према томе, члан 6 став 1 Европске конвенције је у конкретном случају примјењив.

29. Уставни суд запажа да апелант оспорава пресуде редовних судова тврдећи да је тим пресудама произвољно примијењено право. У вези с тим, Уставни суд, прије свега, указује да, према пракси Европског суда и Уставног суда, задатак тих судова није да преиспитују закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене права (види Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна 2005. године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан супституисати редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је, генерално, задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. јуна 2005. године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли су, евентуално, повријеђена или занемарена уставна права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминациона.

30. Уставни суд ће се, дакле, изузетно упустити у испитивање начина на који су надлежни судови утврђивали чињенице и на тако утврђене чињенице примијенили позитивноправне прописе када је очигледно да је у одређеном поступку дошло до произвољног поступања редовног суда, како у поступку утврђивања чињеница тако и примјене релевантних позитивноправних прописа (види Уставни суд, Одлука број АП 311/04 од 22. априла 2005. године, став 26). У контексту наведеног, Уставни суд подсјећа и да је у више својих одлука указао да очигледна произвољност у примјени релевантних прописа никада не може водити ка правичном поступку (види Уставни суд, Одлука број АП 1293/05 од 12. септембра 2006. године, тачка 25 и даље и, mutatis mutandis, Европски суд, Анђелковић против Србије, пресуда од 9. априла 2013. године, тачка 24). Сходно наведеном, Уставни суд ће испитати да ли је чињенично стање погрешно утврђено, односно да ли је приликом одлучења дошло до произвољне примјене права.

31. Уставни суд запажа да су редовни судови донијели оспорене одлуке на основу релевантних одредби Закона и ЗОО-а и да су при том дали јасна и аргументована образложења за која Уставни суд сматра да су у складу са стандардима права на правично суђење. Уставни суд запажа да је наведеним одредбама чл. 3, 37 и 40 Закона прописано обавезно чланство у Комори и обавезно плаћање чланарине која се обрачунава на начин предвиђен чланом 40 Закона на основу којег су редовни судови, сходно налазу и мишљењу вјештака, и утврдили износ чланарине коју је апелант дуговао и сходно одредбама члана 262 ЗОО-а обавезали апеланта да тужиоцу исплати наведени износ за потраживање које није застарјело. У вези с тим, Уставни суд сматра да из чињеница предмета не произлази ишта што би указивало да су редовни судови доносећи своје одлуке произвољно примијенили наведене законске одредбе. Осим тога, Уставни суд истиче да је, супротно апелантовом мишљењу, чињеница да је Уставни суд Републике Српске одбио захтјев за оцјену сагласности наведених чланова Закона с Уставом, те да апелантов, како он тврди, "осјећај неприпадности Комори" не може бити посматран као доминантан у односу на наведену одлуку Уставног суда Републике Српске. Уставни суд још једном подсјећа да је наведеним законом, супротно апелантовом схватању, чланство у Комори прописано као обавеза, као и плаћање чланарине у проценту који зависи од укупног годишњег прихода привредног субјекта као што је прописано чланом 40 Закона и да се статус члана Коморе стиче уписом у регистар привредних субјеката, а да при томе не постоји никакво ограничење у погледу могућности учлањења у друга удружења, односно асоцијације по избору привредног субјекта. При том Уставни суд запажа да је апелантово позивање на предмете Европског суда La Compte против Белгије и Van Leuve и др. против Белгије (апликације бр. 7299/75 и 7496/76, одлуке доступне на www.hudoc.echr.coe.int) неосновано с обзиром на то да се у наведеним предметима радило о питањима наводног непосједовања валидних цертификата апликаната – љекара за обављање њихове праксе, односно недоличном публицитету због давања интервјуа и дисциплинске одговорности и суспензије због тога које поступке је спровела Љекарска комора. Због свега наведеног, Уставни суд сматра да су апелантови наводи неосновани.

32. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да у конкретном случају није било кршења права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

Остали наводи

33. Апелант сматра да му је оспореним пресудама прекршено и право на имовину. Уставни суд запажа да апелант наводе о кршењу овог права везује за тврдње о кршењу права на правично суђење за које је Уставни суд утврдио да није прекршено. Због наведеног, Уставни суд сматра неоснованим и апелантове наводе о кршењу права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.

VIII. Закључак

34. Нема кршења права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када нема ништа што би указивало да су редовни судови произвољно примијенили право када су обавезали апеланта да сходно одредбама чл. 3 и 40 Закона и члана 262 ЗОО-а тужиоцу исплати износ прецизиран у пресуди на име дуговања за чланство у Привредној комори, када из наведених одредби Закона произлази да је чланство у Комори обавезно и да се за њега плаћа чланарина у проценту који је у складу с укупним годишњим приходом привредног субјекта, када је Уставни суд Републике Српске одбио захтјев за оцјену уставности наведених одредби Закона и када наведеним законом није прописана било каква забрана учлањења привредних субјеката у друга удружења и асоцијације.

35. Нема кршења права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију када апелант наводе о кршењу тог права везује за кршење права на правично суђење, а Уставни суд је утврдио да то право није прекршено.

36. На основу члана 18 став (3) тачка х) и члана 59 ст. (1) и (3) Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

37. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.

Предсједник
Уставног суда Босне и Херцеговине
Златко М. Кнежевић, с. р.